w-2-wp-233-import-1.png

KK USIUSK – proizvodni pogon Babušnica – je posvećen prevođenju, objavljivanju i promociji knjiga i eseja iz sveta anarhizma i nihilizma, što potonje ne čini nužno i uvek našim ideološkim odrednicama. Takve ne držimo, a i zašto bismo? Da bi nam neko delo privuklo pažnju, dovoljno je da bude zanimljivo u istorijskom ili poetično u književnom smislu. Ili i jedno i drugo. Smatramo da narod, bolje reći mladež, radije treba podučavati nego podbunjivati, mada ni potonje nije uvek sporno. Opet, u kraljevstvu dežurnih prskoteka i samoživih parazita, arogantnih ignoranata i patetičnih šiparica to i nije neki izazov. Sve što bismo izvoleli poručiti takvoj šašavoj družini sažeto je u rečima slavnog generala Kambrona, kada su ga onomad u bici kod Vaterloa pozvali da se preda, a on odgovorio krajnje junačkim- Merde!. Mi vas krstimo, vi nam puštate vetrove - aferim! Mi ćemo vam čitati, vi nas proklinjite. Trenutno operišemo u sastavu Mile od Umu i DaGio, još uvek čvrsto ubeđeni da je jutro gluplje od večeri. Volimo da kažemo da ne priznajemo nijednu cenzuru, osim možda cenzure crnog vina. U pravim količinama. Razmisli, možda si baš ti naš novi saradnik, prevodilac, korektor, distributer, srodna duša. Javi nam se, očigledno je da nam je svima očajnički potrebna zdravija komunikacija i nesebičnija razmena informacija i iskustava. Dobre knjige ne moraju biti samo izgovor za to, pre bi se reklo da su one jedina solidna polazišna osnova.

A osim knjiga objavljeni su i srpsko-hrvatski titlovi slijedećih filmova koje možete pronaći na lageru KKUSIUSK-a

„ŽIVETI UTOPIJU“ mnogi smatraju istinskim draguljem u moru dokumenata o Španskoj revoluciji, koju tamošnji rehabilitacionisti često nazivaju i Španskim građanskim ratom iz 1936. Film je snimio Huan Gamero 1997. godine, zasnovavši ga na tridesetak intervjua sa preživelim svedocima ove veličanstvene istorijske sage, koji, premda već vremešni, vrlo razumljivim jezikom i konkretno objašnjavaju kako to izgleda živeti anarhizam u praksi. Uistinu, njihove se priču mahom bave iskustvima neposredno pre izbijanja revolucije i njenim počecima, a manje tokom i, znamo i sami, tragičnim ishodom, o čemu uglavnom postoji dovoljno tumačenja. Kako su bez novca funkcionisale proizvođačke zadruge, slobodne škole i pozorišta, zašto su se radije odlučivali za slobodnu ljubav i „svesno materinstvo“ umesto braka, te kada je revolucija izgubila konačnu bitku – sve je ovde bogato ilustrovano fotografijama, proglasima, posterima, portretima i autentičnim snimcima, a dodatno začinjeno flamenko gitarskim virtuozijama Paka del Gastora i moćnim glasom El Kabrera.

"EMA GOLDMAN" - Retki su filmovi o revolucionarkama „staroga kova“. Ako ih danas uopšte i ima, oni svakako nisu o afirmisanim anarhistkinjama. Zato i nemamo puno izbora u situaciji kada valja preporučiti štivo za gledanje o onoj najozloglašenijoj od njih. „Američko iskustvo“ Ema Goldman možda stoga nije savršen video prikaz njenog burnog života, ali svakako pruža priliku za solidno upoznavanje lika i dela drage Emašen, od bekstva iz Rusije u SAD krajem XIX veka, do gorkog razočarenja, a najposle i proterivanja nazad - nakon nekoliko decenija turbulentnog bitisanja i neumorne agitacije, te svega onoga što je usledilo u dvadesetak godina koliko je poživela posle toga. Izdržimo li na momente patetični proamerički, bolje reći antiruski ton u ovom dokumentarcu, te ne baš uvek najsrećniji izbor sagovornika, ipak se može reći da nas ovo delo sasvim zadovoljavajuće upućuje u njenu životnu priču, uz pretpostavljamo maksimalno autentični footage kolaž, između ostalog i onog „hladnog decembarskog jutra“ kada su ih sa Berkmanom bukvalno isterali iz „obećane zemlje“, sa sve federalnim agentima koji slave i mašu im sa obale, dok brod pun političkih jeretika kreće put Evrope. U svakom slučaju, solidan uvod u onu definitivno najgenijalniju priču o njoj – njenu autobiografiju Living my life

"SAKO I VANZETI" je dokumentarna drama režisera Đulijana Montalda iz 1971, krajnje dirljiva dramatizacija događaja koji prate sudski proces Nikoli Saku i Bartolemeu Vanzetiju, dvojici italijanskih doseljenika u SAD kojima je suđeno i presuđeno za zločin dvostrukog ubistva tokom pljačke 1920. u Južnom Brejntriju, Masačusets, iako ni jedan ni drugi nisu bili ni blizu mesta ovih dešavanja u dato vreme. Celokupna američka javnost ubrzo postaje svesna da je u pitanju politički proces koji se svodi na proganjanje ljudi zbog njihovog porekla i iznad svega zbog čvrstih anarhističkih ideala, koji do punog izražaja dolaze tokom samog isleđivanja. Posle maratonskog i očigledno pristrasnog sudskog procesa, porota 14. jula 1921. proglašava Saka i Vanzetija krivim za prvostepeno ubistvo, nakon čega sledi talas protesta i negodovanja zvog ovakve odluke i tvrdoglavosti suda da preispita presudu. Do 1927, bezmalo u svakom većem američkom i evropskom gradu održavaju se protesti u njihovo ime; ovom spisku treba dodati i Tokio, Sidnej, Sao Paolo, Rio de Ženeiro, Buenos Ajres i Johanesburg. Uprkos ovim pritiscima, ali i apelima vodećih svetskih pisaca, umetnika i akademika toga doba, Sako i Vanzeti su pogubljeni na električnoj stolici 23. avgusta 1927. godine, što je propraćeno žestokim neredima u Parizu, Londonu i drugim metropolama. Kasnije, 1977. guverner Masačusesta Majkl Dukakis izdaje saopštenje u kojem potvrđuje kako je Saku i Vanzetiju nepravično suđeno i presuđeno.

Dan 23. avgust je na predlog nekoliko grupa Anarhističkog crnog krsta 2013. proglašen početkom Nedelje međunarodne solidarnosti sa anarhističkim zatvorenicima, koja ove godine traje do 30. avgusta.

Izvor: KKUSIUSK